Ređo Emilija obrazovanje

Ređo Emilija je novi pristup u obrazovanju koji nam stiže iz Italije i koji i u svetu, i kod nas postaje sve popularniji. Ovo je škola koja učenje ne povezuje sa obaveznim školskim programima već sa pravim životnim iskustvom. Svako dete treba da razvija radoznalost, ljubav prema istraživanju, da obrazuje svoj jedinstveni identitet i nauči da poštuje druge.

Ovo je školski pravac koji se razvio nakon drugog svetskog rata u vođstvu lokalnog učitelja Lorisa Malagucija. Umesto da razvije jedan školski program isti za svu decu, Ređio Emilija je orijentisana ka individualnom i projektnom učenju. Projekti nastaju spontano i u bilo koje vreme, na primer prilikom igre. Uloga učitelja je da posmatra i kreira prilike za nova učenja.

Ova fenomenalna animacija Sprouts–a će vam na najinteresantniji način približiti sve osnovne ideje i pedagoško filozofski pravac Ređio Emilije. Prevod možete pročitati u nastavku teksta. Uživajte!

Prevod animacije:

„Kao odgovor na događaje iz drugog svetskog rata, stanovnici Italijanskog gradića Ređio Emilia su razvili novi program obrazovanja dece kako se rat nikada više ne bi ponovio. U vođstvu učitelja Lorisa Malagucija, ideja je bila da se dečje učenje poveže sa pravim životnim iskustvima, umesto sa obaveznim školskim programima, kako bi svako dete razvilo ljubav prema istraživanju, obrazovalo svoj jedinstveni identitet i naučilo da poštuje druge. Zajednica je omogućila da svako predškolsko dete dobije zemlju, pare, hranu i neophodne veštine.

Ređio Emilija pristup u učenju je povezan sa filozofijom „slike deteta“. Sva deca su puna potencijala, sa urođenim osećajem za radoznalost i neograničenom imaginacijom. Deca su kreativna, sposobna da se samostalno razvijaju i uče, i imaju urođenu potrebu da istražuju. Dok ih vode vlastiti nagoni za istraživanjem oni uvek ostaju povezani sa drugima. Zadatak odraslih je da neguju njihovo učenje tako što će podržati i obogatiti sredinu u kojoj se dete razvija.

Umesto da razvije jedan školski program isti za svu decu, Ređio Emilija je orijentisana ka individualnom i projektnom učenju. Projekti nastaju spontano i u bilo koje vreme, na primer prilikom igre. Uloga učitelja je da posmatra i kreira prilike za nova učenja. Na primer, predstavljajući novo okruženje (za rad i učenje), podstičući decu na razmišljanje postavljajući izazovna pitanja, ili pozivajući druge da se uključe u projekat.

Tokom projekta, deca se prirodnim putem otkrivaju kao istraživači, preuzimaju rizike na sebe, dizajniraju i istražuju. Stvaraju hipoteze, isprobavaju nove stvari, razmatraju, igraju se i zamišljaju. Napredak se javlja iz pozicija: mali istraživači postavljaju nova pitanja, ispitanici nude moguće odgovore i rešenja, a kreatori i dizajneri isprobavaju nove ideje i hipoteze. Na kraju, svi zajedno razvijaju teorije o svetu koji ih okružuje izvodeći zajedničke eksperimente. Učenje postaje društvena aktivnost sa beskonačnim načinima za rešavanje izazova i problema.

Učitelji prave dokumentaciju od slika, videa ili pismene observacije. Učenja i napredak postaju uočljivi putem video zapisa, crteža i skulptura. Ideje, citati i transkripti razgovora se pišu po zidovima učionica. Ovo daje priliku deci da se podsete na svoje uspehe, pogledaju projekte koji nisu završeni i da uvide da je neuspeh obavezan deo svakog puta i progresa.

Ipak, učitelji uvek ostaju svesni da ne prelaze granice konstruktivnog procesa učenja, znajući da to može da ograniči beskrajnu dečju imaginaciju i motivaciju. Deca su ta koja imaju potpunu slobodu u toku učenja i napretka, što je i osnovna polazišna tačka za razvijanje učenja za život (ili permanentnog učenja).

Interesuju vas Marija Montesori i njeno učenje? Onda kliknite na link ispod i informišite se:

Kako bi se istakao važnost kreativnih kapaciteta i individualnih kvaliteta svakog pojedinačnog deteta, Malaguci je verovao u postojanje „sto jezika“ koje deca koriste da bi sebe opisala. Deca slikaju, oblikuju, bubnjaju, šapuću i osluškuju. Oni grade, slušaju, govore, pevaju i plešu. I na kraju, oni se igraju, a kako je Anjštajn jednom rekao „igra je najviši oblik istraživanja“.

Deca uče od odraslih, od svojih vršnjaka, i iz neposrednog okruženja koje se ovde posmatra kao „treći učitelj“. Bogato materijalima, prostor budi i podstiče radoznalost, kreativnost i nagon za ispitivanjem. Idealan prostor ima veliku uhinju i ogromne prozore kako bi deca mogla da vide šta se događa napolju, baš kao na glavnim gradskim trgovima na kojima možemo da posmatramo živote i događaje iz zajednice.

U ovako organizovanom obrazovnom procesu, roditelji nisu isključeni ali se drže po strani. Produbljuje se njihovo znanje o individualnom učenju deteta i ohrabruje se njihova saradnja sa učiteljima i decom. Na taj način, kada deca dođu iz škole, roditelj može da nastavi da ohrabruje dete na tom putu malog istraživača.

Malaguci je jednom rekao: „Stanite sa strane samo na kratko i ostavite prostora deci za učenje. Pažljivo posmatrajte čime se deca bave, i tek onda, ako ste dobro razumeli njihovu nameru, učenje deteta će biti drugačije nego ranije“. Možda će se jednog dana ti mali istraživači razviti i izrasti u velike naučnike.“