Imate devojčicu? Pa to je divno! Pomozite joj da postane neustrašiva.
Nije tajna da živimo u konzervativnom društvu i da često vaspitavamo devojčice i dečake onako kako su i nas vaspitavali. Devojčice oblačimo u rozo a dečake u plavo. Devojčice se igraju sa lutkama, dečaci sa automobilićima. Devojčice treba da su skromne i plašljive, a dečaci treba da su odvažni.
Ali, da li ste baš potpuno sigurni da će se vašoj deci ovi stereotipi isplatiti kad porastu? Ako ste sigurni da hoće, onda ovaj tekst nije za vas.
Ako ste se ipak zainteresovali, hajde da pričamo o zanimljivim stvarima kao što su pentranje po drveću, o grebanju kolena, padanju i cepanju pantaona, i drugim malim dečjim rizicima.
Strah je prirodom data emocija koja nam je svima potrebna bez obzira koliko smo stari ili mladi, veliki ili mali, i da li smo dečaci ili devojčice. Strah nam ukazuje na opasnost, na našoj je strani i naš je zaštitnik.
Roditelji troše mnogo energije da uvere svoju decu da nemaju čega da se plaše. Ali, ako je strah već tu, dozvolite svom detetu da ga pokaže i upozna, pa mu pomozite da ga prevaziđe.
Za neku decu doživljaj straha će značiti i odustajanje, dok neke strah ne sprečava u njihovim namerama.
Karolin Pol je vatrogasac i književnica. Ona je napisala knjigu u kojoj podstiče, uči i hrabri roditelje kako da vaspitaju neustrašive devojčice.
Njene reči pokreću veliku motivaciju na razmišljanje o hrabrosti lepšeg pola.
Kao žena vatrogasac ona se susretala sa podjednako opasnim i izazovnim situacijama, kao i svoje kolege. Pitali su je: „Karolina, sva ta vatra, sva ta opasnost, zar te nije strah?“ – Iskreno, nikad nisam čula da muškog vatrogasca to pitaju. Pa sam postala znatiželjna. Zašto se hrabrost ne očekuje od žena?“ – upitala se ona.
Istraživanja na ovu temu dovelo je do nekih interesantnih zaključaka.
U svom sjajnom govoru na TEDovoj konferenciji ona kaže:
„Odgovor je počeo da začinje kada mi se prijateljica požalila da joj je mlađa ćerka velika plašljivica, pa sam počela da obraćam pažnju na njene reči. Da, ćerka joj je bila anksiozna, ali više od toga su i sami roditelji bili anksiozni. Većina onoga što su joj govorili kada je bila napolju počinjalo je sa: „pazi“, „čuvaj se“ ili „ne“. Moji prijatelji nisu loši roditelji. Oni su samo radili ono što i većina roditelja radi, a to je nadziranje svojih ćerki mnogo više nego što nadziru svoje sinove“.
Karolin kaže da su osnovni atributi za vaspitanje hrabrosti kod dece:
izazivanje svoje hrabrosti i traganje za samopouzdanjem u sebi i u sopstvenim odlukama.
Ona nije protiv straha, ona je samo zagovornica hrabrosti.
Strah je važno osećanje koje nas štiti i omogućava nam osećaj bezbednosti. Ali, problem je kad je strah primarna reakcija koju podučavamo i podstičemo kod devojaka kad god se suoče s nečim što ih izbacuje iz stanja udobnosti – kaže Karolin Pol.
“Dakle, kako da postanemo hrabre? Pa, evo dobrih vesti. Hrabrost se uči. I kao bilo šta što se uči, prosto mora i da se vežba. Prvo moramo duboko da udahnemo i da ohrabrimo naše devojke da voze skejtbord, penju se na drveće i da se pentraju oko te vatrogasne šipke na igralištu. To je moja majka radila. Ona nije tada bila svesna toga, ali istraživači imaju naziv za ovo – rizična igra. Istraživanja pokazuju da je rizična igra zaista važna za decu jer uči o proceni opasnosti, podučava o odloženom zadovoljenju, podučava otpornosti, podučava samopouzdanju. Drugim rečima, kada deca izađu napolje i vežbaju hrabrost, uče vredne životne lekcije.”
| Naučite više od Karolin i motivišite da postanete neustrašive. Pogledajte njen govor na TED-ovoj konferenciji i pročitajte transkript na srpskom jeziku na ovom linku. |  |
