Učenje govora, od bebe do predškolca

Govor je veština. I kao što je slučaj kod svih veština, i govor se uči.

Veštinu govora moramo učiti jer govor pretpostavlja ovladavanje velikog broja složenih aktivnosti:
koordiniranom aktivnošću mišića usana, jezika, grkljana i dušnika.

Govor se razvija sporije nego motorne veštine. Potrebno je da prođe izvesno vreme da bi svi organi govora dovoljno sazreli za komplikovanu aktivnost kao što je pričanje.

Takođe, potrebno je dosta vremena i vežbanja kod malog deteta da bi se usavršila koordinirana akcija svih organa.

Postoji potvrda da se javlja period “spremnosti za govor”, kada dete lakše usvaja govor. On se najčešće javlja kod većine beba između dvanaestog i osamnaestog meseca.

Kako dete uči da govori?

Imitacija

Dete u procesu učenja govora uvek imitira odraslu osobu.

Imitacija je sposobnost deteta da reprodukuje glasove koje čuje.

U toku prvih šest meseci života bebe proizvode mnoge glasove bez značenja, tada guču i brbljaju. U prisustvu drugih beba ili odraslih, pokušavaće da imitiraju i da ponove ono što čuju.
“Spremnost za imitaciju” javlja se pri kraju prve godine života kada beba pokušava da oponaša specifične glasove  a među kojima se mnogi nisu ranije javljali tokom faze brbljanja.

Prvo se imitiraju vokali, a zatim i drugi glasovi.

Roditelji najčešće pomažu onda kada u brbljanju bebe prepoznaju neke od glasova, pa ih namerno dovode u vezu sa određenim predmetima, ljudima i situacijama.

Ovaj postupak dovodi do asocijacije značenja.

Još jednom, asocijacija značenja je kada se glasovi kojima se dete služi povezuje sa konkretnom situacijom. Do ovoga dolazi najčešće izborom roditelja koji bira glasove i ponavlja ih u određenim situacijama.

Ako, na primer, neko kaže neku reč dok pruža neki predmet detetu, dete će naučiti posle nekoliko ponavljanja da ta kombinacija glasova predstavlja predmet koji mu pružaju.

Postoje dva načina kako dete povezuje značenje sa rečima.
Prvi način je direktan, kada odrasli imenuju neku stvar ili definišu neku reč detetu.
I indirektan način, kada dete kroz iskustvo sa konkretnim ili verbalnim kontekstom određuje značenje.

Motivacija

Malo dete uči da govori u zavisnosti od svojih potreba. Ako može da dobije ono što želi a da ne mora to da traži, beba neće uložiti potreban napor da nauči tako složen i težak zadatak kao što je govor.

Plač ili gestikulacija mogu dovoljno da posluže njegovim potrebama. Kada dete otkrije da može na ovaj način da dobije ono što hoće, onda je oslabljen njegov podstrek da nauči da govori. Ovo može da ima za posledicu kašnjenje početka govora i oskudan rečnik u detinjstvu.

Ako roditelji “razumeju dečji govor”, onda će malo dete nastaviti da govori na taj način sve dok ne počne da se igra sa drugom decom.

Najsnažnija motivacija za učenje govora je želja deteta da saznaje o svojoj okolini, o samom sebi i o svetu koji ga okružuje.

Ove se želje javljaju između druge i treće godine kada sa povećanom socijalizacijom dete želi da iskaže svoje misli i ideje.

Tempo učenja govora će zavisiti od podstreka koju dete dobija iz svoje okoline, ali o od svojih urođenih sposobnosti.

Pročitajte više o razvoju govora ovde:

Veštinu govora moramo učiti jer govor pretpostavlja ovladavanje velikog broja složenih aktivnosti, koordiniranom aktivnošću mišića usana, jezika, grkljana i dušnika.

To je komplikovan proces koji se razvija na osnovu bioloških i  psiholoških  faktora i okoline. Tempo učenja će zavisiti od podstreka koju dete dobija iz svoje okoline, ali i od njegovih urođenih sposobnosti.

Način razvoja govora karakteriše se skokovima i periodima mirovanja. Kad god se formira nova motorna aktivnost, uvek se javlja privremeni period mirovanja u razvoju govora. Na primer, između devetog i osamnaestog meseca, kada beba ovladava veštinom hodanja, moguće je da je potreba za hodanjem snažniji nego potreba za govorom, pa dolazi do faze mirovanja. Nakon što se hodanje uvežba, detetova pažnja se okreće govoru ili nekoj drugoj veštini.

Šta to sve utiče na razvoj govora? Više o tome ovde:

Foto: Unsplash