“U školama se ne sme tražiti od dece ono za šta još nisu dorasla, što ne mogu, niti ono šta deca, sa kojom pedagog radi, ne žele.”
Ovim rečima, koje jasno oslikavaju pedagoške ideje Marije Montesori, započinjem jedan mali tekst koji će vam pružiti najosnovnije razumevanje o Montesori metodi i njenim idejama o vaspitno-obrazovnom radu sa decom.
Marija Montesori (1870-1952) je pokretač velikih promena na planu pedagogije s početka XX veka. Ona je uspela da utemelji novo polazište savremene pedagogije koji kaže da ne treba da poučavamo dečji um već „DA MU POMOGNEMO DA SE SAM RAZVIJE“.
Svoju prvu školu otvorila je u Rimu pod imenom „Dečja kuća“. U poređenju sa tradicionalnim školama tog vremena, aktivnosti ovde su bile dramatično drugačije. U specijalno oblikovanim učionicama deca su se razvijala i napredovala znatno brže u učenju i u socijalnim interakcijama.
Centralni deo njene pedagoške prakse bio je: “da se dete od svega nekoliko godina, bez učitelja i pomoću edukativnih sredstava izgradi i učvrsti sve bitne osobine ljudske ličnosti.”
Marija Montesori je napisala:
“Pretpostavimo da negde postoji planeta bez škole i nastavnika, gde nema učenja na silu, a ipak, stanovnici te planete žive zajedno, razgovaraju i – zamislite – nauče sve što im je za život potrebno! I da, pored toga, sve što nauče čuvaju u svojim glava, zar ne biste pomislili da fantaziram? Upravo je to stvarnost, izgleda tako nestvarno, ali to je rezultat plodne mašte! To je detetov način učenja. To je put koji ono sledi. Ono uči sve, neznajući da je to učenje, i na taj način uzima malo od nesvesnog, malo od svesnog, i korača stazama radosti i ljubavi.”
Ovu zanimljivu video-animaciju koja objašnjava osnove Montesori metode je pripremio fenomenalni Sprouts tim.
Pogledajte kratki film, a prevod možete pronaći u daljem delu ovog posta.
PREVOD ANIMACIJE:
„Montesori obrazovanje je zasnovano na principima koje je osmislila Marija Montesori koja je svoju prvu školu otvorila u Rimu davne 1907. godine, za decu iz siromašnih, industrijskih porodica. Škola se zvala „Casa de bambini“ ili Kuća za decu. Ova prva škola je bila opremljena osnovnom katedrom, stolovima i stolicama za decu i materijalom koje je Marija Montesori razvila tokom svoje rane karijere kada je izučavala materijale za rad sa decom sa smetnjama u razvoju.
Ona je shvatila da deca grade bolje razumevanje o stvarima onda kada svim svojim čulima sama proučavaju i dolaze do zaključaka o funkcionisanju kompleksnijih koncepata. Aktivnosti za decu u ovoj prvoj školi su se odnosili na ličnu negu kao što su presvlačenje, briga o svojoj okolini (brisanje prašine, čišćenje ili baštovanstvo), a u svim drugim slučajevima deca su se kretala slobodno po prostoru i igrala sa pripremljenim materijalima.
Marija Montesori nije bila u ulozi predavača već je pedagoški nadgledala rad dece i vaspitača. Ona je primetila da su deca najviše koncentrisana u epizodama kada ponavljaju i isprobavaju aktivnosti više puta. S obzirom da je deci data sloboda u izboru aktivnosti, pokazalo se da se deca više interesuju za praktične aktivnosti u odnosu na igračke ii nagrade, iz čega se kod učenika vremenom i razvila samodisciplina.
Montesori je zaključila da kada deca rade nezavisno, ona razvijaju novi nivo autonomije i postaju samomotivisani učenici. Počela je da uviđa da uloga učitelja ili vaspitača treba da bude vođenje mladih osoba koji imaju slobodu da se kreću i istražuju u granicama (obrazovno) pripremljenog okruženja. Cilj ovakvog pristupa je da se odgajaju deca koja će odrasti u nezavisne i odgovorne odrasle koji pokazuju naklonost ka učenju.
Uskoro zatim, ideje Marije Montesori su počele da putuju širom sveta i da inspirišu progresivne mislioce i obrazovne radnike. Njeni rani zaštitnici su bili i naučnici Aleksandar Bel i Tomas Edison, a kasnije je to postao i Džimi Vejls, osnivač Vikipedije, zatim pisac Gabrijel Garsija Markez i dvojica osnivača Gugla, Lari Pejdž i Sergej Brin.
U današnje vreme, termin „Montesori“ više označava metod nego školu samu po sebi. Činjenica je da može da se koristi slobodno od strane svakog, dovela je i do njenih varijacija u školskim sistemima. Obrazovni radnici širom sveta pozajmljuju Montesori filozofiju, uvide i materijale kako bi organizovli rad u svojim predškolskim ili osnovnoškolskim učionicama, ili za planove i programe za rad sa decom sa posebnim potrebama. Neki roditelji je koriste u osmišljavanju i organizaciji kućnog učenja.
Neke osnovne karakteristike ove metode su da su učenici ti koji biraju šta žele da uče, učionice se organizuju tako da je u njima dozvoljena sloboda kretanja i nudi se sloboda u izboru materijala za učenje. Uzrasne grupe su organizovane od 0-3 godine, 3-6 godine i za uzraste od 6-12 godina, tako da deca mogu da uče jedna od drugih. Vremenski rasporedi učenja nemaju određeno trajanje, ne postoji procenjivanja znanja sa ocenama i nema domaćih zadataka, a učitelji moraju da budu obučeni za ovakav pristup u radu.
Marija Montesori je jednom rekla „nikada ne pomažite detetu koje oseća da samo može da postigne nešto“ .
Marija Montesori je napisala oko 50tak knjiga i priučnika na temu vaspitanja i obrazovanja dece.
Na primer, njena knjiga „Upijajući um“ je napisana davne 1949. godine, a kod nas je prvi put prevedena i štampana tek 2003. godine. Ovo je knjiga koja će vas upoznati i objasniti vam celokupnu vaspitno-obrazovnu ideju i filozofiju Marije Montesori. Ako vas interesuje da saznate o razvoju dece iz njenog ugla, i ukoliko želite da naučite više, pohitajte do neke od knjižara i obezbedite sebi jedan primerak.
Postoji još jedno originalno delo koje je prevedeno na srpski jezik a zove se „Od detinjstva do adolescencije“.
Za sve ostale naslove potrebno je da znate italijanski ili engleski jezik, pa ćete pronaći dela pod nazivima: „Obrazovanje i mir“, „Tajna detinjstva“ ili „Otkriće deteta“.
Šta vi mislite o obrazovnoj metodi Marije Montesori? Da li ga primenjujete kod kuće ili ste upisali dete u neki Montesori vrtić?
Pohvalite svoje „Montesori roditeljstvo“ i vaše napredno dete u komentaru ovog teksta.
