Lepe reči i poštovanje za svakoga.
Preuzeto iz knjige Tomasa Gordona „Kako biti uspešan nastavnik“
Roditelj – detetu, učitelj – detetu, drugar – drugaru.
“Ti i ja smo u odnosu koji cenim i želim da ga očuvam. Ipak, svako od nas je posebna ličnost, sa svojim jedinstvenim potrebama i pravom da te potrebe zadovolji. Pokušaću da iskreno prihvatim tvoje ponašanje kojim pokušavaš da zadovoljiš svoje potrebe ili da savladaš probleme, ako ih pritom budeš imao.
Kada mi ponudiš da zajedno rešavamo tvoje probleme, pokušaću da te slušam sa pažnjom i razumevanjem, na način koji će ti olakšati da sam, nezavisno od mene, dođeš do sopstvenih rešenja.
Kada ti moje ponašanje stvara problem i onemogućava te da zadovoljiš svoje potrebe, ohrabrujem te da mi otvoreno i iskreno kažeš kako se sa tim osećaš.
Saslušaću te, i nastojaću da promenim svoje ponašanje. Međutim, kada se tvoje ponašanje kosi sa mojim nastojanjima da zadovoljim svoje potrebe, pa zbog toga ne mogu da ga prihvatim, izneću ti svoj problem i što iskrenije i otvorenije ću ti reći kako se osećam. Imaću poverenja u tebe da ćeš poštovati mene i moje potrebe, da ćeš me saslušati i da ćeš svoje ponašanje pokušati da promeniš.
Kada niko od nas ne bude mogao da promeni svoje ponašanje da bi tako izašao u susret onog drugog, u našem odnosu će se pojaviti konflikt potreba. Hajde da svaki takav sukob rešavamo zajedno, a da nikad ne upotrebimo moć, gde jedan pobeđuje na račun drugog.
Ja poštujem tvoje potrebe, ali moram poštovati i svoje.
Hajde da se trudimo da za naše neizbežne konflikte uvek tražimo rešenja koja će biti prihvatljiva za oboje.
Na taj način, tvoje potrebe će biti zadovoljene, ali imoje – niko od nas neće izgubiti, oboje ćemo pobediti.
Ostvarujući svoje potrebe ti možeš da nastaviš da se razvijaš kao puna ličnost, ali mogu i ja. Tako možemo uvek imati zdrav odnos, koji nas uzajamno ispunjava zadovoljstvom.
Svako od nas može da bude ono što jeste, a naš odnos možemo negovati sa osećanjem uzajamnog poštovanja i ljubavi, u prijateljstvu i miru.”
