Kada krenu u školu, deca počinju da ostvaruju mnogo veći broj odnosa sa drugima nego što je to bilo ranije. Tu je novo odeljenje i novi drugari, učiteljice i nastavnici, i tamo neki pedagozi, psiholozi, školski čuvari i higijeničarke. Za njih, nove komunikacije sa novim ljudima ponekad znaju da budu komplikovane i zbunjujuće.
Deca vole da pričaju o tome šta im se dešava u školi, a pričaće podjednako i mlađa i starija deca onda kada imaju poverenja u svoje roditelje. Započinjanje njihove interakcije sa vama jeste potreba da ostvare kontakt i da stave do znanja da imaju neki problem. Poruke koje deca šalju svojim ponašanjem su šifre koje znače da se u detetu nešto događa i da im je možda potrebna pomoć.
Ipak, mnogi roditelji, čak i oni tolerantni i razumni, ne znaju najbolje da reaguju kada im deca u školi zapadnu u neprilike i vrate se kući sa problemima. Ispada da smo uvek spremni na pozitivne vesti, ali se ne snalazimo isto tako kada treba da izađemo na kraj sa pričama o strahovima, razočarenjima, greškama, neuspehu i drugim dečjim dilemama ili neprijatnostima.
Šta je najbolji način da pomognete detetu da se izbori sa problemom?
Odgovor je: dopustite detetu da ima problem.
Roditelji su programirani da dečje školske probleme doživljavaju kao svoje. Ukoliko se dete u školi nalazi u nekoj neprilici, to za većinu roditelja predstavlja problem.
Osećanja ljutnje, razočaranosti, straha, brige ili iritacija su česti. Ovakav stav roditelja često šalje poruku detetu da ne treba da govori o problemu jer njegov roditelj možda i ne zna kako da ga reši.
Ovako dete shvata da je njegova krivica što remeti mir u kući, da je nekoga povredilo i razočaralo i da nikada ne treba da ima probleme. Na taj način roditelj gubi svoju šansu da stekne poverenje kod svog deteta i da mu postane savetnik.
Ne diktirajte, nego sarađujte sa decom:
Kao roditelj, vi ćete biti ta osoba koja će slušati sve dečje žalbe na nastavnike, drugare, domaće zadatke i školu. Nemojte automatski pretpostaviti da su reakcije vašeg deteta opravdane, ali nemojte ni stati na stranu nastavnika i škole. Naučite da budete dobar slušalac koji neće prosuđivati.
Prvo odredite koliko je veliki problem koje vaše dete ima.
Ako je recimo stvar u tome što vaše dete misli da su „svi u školi glupi i nikakvi“, probajte da ga saslušate sa interesovanjem ali rešavanje ostavite njemu.
Kako i sa kim će se družiti, i koliko je važno da drugarstvo bude skrojeno od poverenja i lepih trenutaka je učenje koje može da bude izazov velikom broju dece. Svako ima svoj individualni tempo učenja i lepo je da dete samostalno otkrije svoj.
Ali, ukoliko je recimo vaše dete napadnuto u školi a nastavnik nije intervenisao tom prilikom, onda je vaša intervencija potrebnija nego ikad. Smiriti strahove deteta i popričati sa službom škole traže vašu skoncetrisanost, toleranciju i razumevanje. Nemojte gubiti strpljenje i ne zaboravite, u rešavanju „većih problema“ koji se dogode u školi nikada niste sami, stručna služba će vam sugerisati i pomoći.
Pročitajte više zašto je saradnja između porodice i škole važna:
